Većina prosečnih građana ove države shvatila je već početkom 90-ih da na intelektualnoj i svakoj drugoj sceni postoje dve države, jedna Slobina i druga Soroseva. Shvativši to, većina se opredeljivala za Slobinu državu, o čemu nedvosmisleno govore rezultati izbora i porazi opozicije. Da li to znači da su Slobina država i politika koju je vodio bili idealni? Ne, daleko od toga. To samo znači da su građani u tim dramatičnim danima pokazali zavidnu zrelost i opredelili se za manje zlo. A svako domaće zlo je manje od stranog zla, a i najlošija domaća vlada je bolja od marionetske vlade. I pošto „demokrate“ nisu mogle da dobiju vlast na demokratskim izborima, Slobina država je konačno srušena, ne u Skupštini već na ulici. Ogromnu ulogu u tome su odigrali intelektualci uključujući tu i one iz Instituta za filozofiju i društvenu teoriju koje autor pominje.

E sad, pitanje svih pitanja je sledeće: ZAŠTO ANALITIČARI KOJI SADA KORISTE ARGUMENT MANjEG ZLA NISU KORISTILI TAJ ARGUMENT OKTOBRA 2000? Zar je moguće da nisu razaznavali šta je u toj situaciji manje zlo? Zar je moguće da su verovali kako je cilj neviđenog angažmana stranog faktora – finansijski, medijski, logistički, vojni, personalni – bio da donese demokratiju i bolji život srpskom narodu? Zar je moguće da političari kojima su strane zemlje pružale podršku nisu shvatali o kakvoj podršci je reč i gde takve podrške neminovno vode? Ili je želja za socijalnom promocijom (ne nužno i materijalnim prednostima), kod drugih ideja o sopstvenoj veličini, kod trećih avanturizam bez etičkih kočnica – delovao tako zaslepljujuće da nisu želeli da vide ono što je mnogim prosečnim građanima bilo savršeno jasno?

Konačno, poređenje postpetooktobarskih političara sa Slobom nije primereno. Jedno je koristiti mehanizam lažne fortifikacije da bi se prikrila neuspešna politika a sasvim drugo da bi se prikrila izdaja.

"...iako svi oni na kraju sa malim zakasnjenjem sprovode sve ono sto Ceda i drugovi javno ispovedaju..."
Autor je poprilicno u pravu,razlika je samo u entuzijazmu.

Isprvka zakljucnog dela:

Dakle: Levicar ne moze biti neko ko je imperijalisticki nastojen; trockisti su boric za interese americkog imperijalizma (a la ceda Jovanovic, po autoru); dakle, trockisti nisu levica, vec najreakcionarnija DESNICA, pogotovu kad se to pomesa sa klero-protestnaskim fasizmom novoredjenih americkih evangelista).

Miša Đurković je potpuno u pravu. Čovek zna šta i o čemu piše.

Mislim da je, kao naučnik, Miša Đurković ovim takstom zaista prevazišao samog sebe. Glavna teza ovog teksta uverljiva je koliko i priče e o našoj specijalnoj jedinici za parapsihološko ratovanje za vreme bombardovanja 99-te.

Interesantno je šta je navelo gopodina Durkovića da se uključi u kampanju protiv NSPM-a. Da li pored ličnog animoziteta, postoji neka veza sa određenim nalogodavcima.

Naravno da ste u pravu, g.Djurkoviću.

Inače, posle "Voje sa lap-top-om", dolazi Voja bez lap-topa.

Kako nam već nije muka?!

I pored privida, Antonić i Vukadinović nisu glavne mete Đurkovićevog teksta! On se poslužio Basarinom redovno korišćenim metodom. Time nije postigao ni "originalnost falsifikata" - u ovom pogledu, Basara je već falsifikovan od bezbroj piskarala! U suštini, svi su oni, svesno ili ne, na zadatku (prave) fortifikacije statusa quo! U utvrđenju koje oko sebe grade, moći će večno pisati ove ili one kolumne, levicom ili desnicom, svejedno! Što bombastije, što "sočnije", što neverovatnije - to bolje! Da nikome ne pada na pamet da nisu "svi isti", da se sve relativizuje do besvesti! I sujeta zadovoljena (nema boljih od njih), i put kojim se lakše ide! Dakle, za nas ostale - šarena laža o važnim i "velikim sukobima" koji će nešto promeniti - sukobi a la farma!

Bože, kakva pojmovna zbrka, politička konfuzija i lična malicioznost. Da li je moguće da je ovo novi idol i nada srpske desnice? Nisam desničar, ali zaista verujem da srpska desnica zaslužuje bolje.

Ali, možda je ovo manje zlo zapravo veće, i to ne (samo) po sebi, već baš zato što je dvolično, što se teže razotkriva, što nam jedna njegova kozmetička nijansa prikriva osnovnu tamnu boju njegovog lica. Priča o "većem" zlu često ima za učinak prihvatanje "manjeg" zla, i previđanje da je ono ipak zlo. Time se blokira ona istinski borbena, emancipatorska praksa sadržana u prkosnoj izjavi Karla Krausa: "Između dva zla, neću da biram manje!". Đurković je stoga u pravu kada razobličava ovaj perfidan ideološki mehanizam. Naročito kada sa tamnog lica vladajuće politike nestane i poslednji trag patriotske šminke, što smo imali prilike da vidimo pre neki dan. Podsetimo, LDP je srdačno pozdravio "promenu" kursa "naše" spoljne politike...

Naravno, ovo ne znači da u svemu ostalom, manje bitnom u ovom tekstu, Đurković nije u krivu. Jer, iz istog razloga koji smo gore naveli ne može se prihvatiti da Druga Srbija nije nikakvo zlo (samo zato što je manje), ili da je puka izmišljotina, kako otprilike sugeriše Đurković. Ne, ona je stvarna, a i ako je manje značajna od njene posestrime na vlasti, ne znači da se protiv nje valja ne boriti. Antonićeva greška je što prenaglašava ovu borbu kao odlučujuću, a ne što je uopšte vodi. A naročito se ne može prihvatiti ocrnjivanje Druge Srbije kao "radikalne levice", što je samo ponavljanje otrcanih falsifikata iz repertoara prizemne nacionalističke desnice. Verujemo da je Đurkovićev intelektualni nivo, uprkos ovom padu, ipak viši. Doduše, u staljinističkoj propagandi postojalo je difamiranje trockizma kao agenture kapitalizma i imperijalizma. LDP bi se zaista uklapao u ovaj profil. Ali, znamo da Đurković nije staljinista. A i Staljin nikada ne bi ocenio trockizam kao radikalnu levicu, nego upravo kao (izdajničku) desnicu. Na ovom mestu Đurković, na žalost, ne nadmašuje Antonića. I Antonić zna da napravi ovakav previd, na primer kada pamfletiste "Betona" naziva "Crvenom gardom". Dakle, u pogledu animoziteta prema (radikalnoj) levici, ova dvojica sasvim slažu.

Tačno, oni drugi nisu napadali Srbiju zbog Miloševića, već Miloševića zbog Srbije. Ostaje da shvatimo zašto su napadali Srbiju.

@Mario Kalik



E pa moguć je treći put, a to je put metafizike i monaštva, koje se manifestuje u nepriklanjanju ni jednom carstvu a zarad spoznaje istine i objektivnosti, to je put siromaha, put mudraca, a sa javne scene taj put je jedini izabrao Miša Đurković. Ako grešim lako ćete me demantovati spiskom zarada koje je dobio za života.